Share.

21 Comments

  1. marsel_dude on

    Мора да е заебанција ова. Што кој куууууур???

  2. YesterdayDirect583 on

    После ке гледам постови дека сте сакале тука да се враќате… само надвор од вукојебинава сите да се евакуираме

  3. Sensitive_Fondant_65 on

    Neznam zasto se cudite tolku, ne e prv pat tragicna fotografija da zeme nagrada, bukvalno na svetski ramki sekogas zimaat tie, vojni, glad, zemjotresi, terorizam, sekoja mozna tragedija. Pa film ke napravat pa igri pa knigi, maksimalno kapitaliziranje od tuga nesreka.

  4. aurumtrail on

    Важно батулето е насмеано со плакетата…

  5. New-Jump-1119 on

    Страшно невкусно.
    Емпатија нула. Скрупули нула.
    Све е една голема НУЛА. 

  6. Ок човекот е фоторепортер и тоа му е работа ама не требал да е смешко, ама јебига, не може да му замери човек.

  7. Јас да сум некоја од тие на фотографијата – би го тужила фотографот…
    Без пари ќе бидам, ќе трпам за леб, ама со ваква фотографија не би ишла на конкурс,
    Да добивам награди на болката на некои луѓе …
    Ни малку осет ни почит нема фотографот,
    Да му се плукнам и на него и на неговата награда 😡

  8. Busy_Most5726 on

    Впрочем и многу креативно име на фотографијата по истоимениот фајл tatko-kochani.jpg, секој “чест” за ЗНМ и ЕУ што ја препознаа “уметноста”

    Може за слика на столетието да ја номинираат оваа, со многу понагласена динамика, и невиден спој на емоции во една слика, гнев, тага, очај, изненадување…. Како жртвата е заматена од вештите прсти на фотографот во самиот момент, нешто што аматерите мораат да го прават во фотошоп со мотион блур, наслов секако по работниот фајл dedo-kosa.jpg

    https://preview.redd.it/zg3m0m8708ze1.png?width=800&format=png&auto=webp&s=ba9682d44eaad440547cbe2e9607f38d5955043a

  9. Zestyclose-Visual785 on

    Govno od covek 🖕neka si ja napika vgaz pofalnicata moron skapan

  10. Most-Present972 on

    Не го гледам проблемот. Фотографијата е од протест/ собир на директно засегнати во најголемата државна/колективна трагедија што се случила во Македонија. Сите ја почувствувавме, не можевме да работиме, уште неубаво се осеќаме. Фотографијата го опфаќа чувството, затоа е наградена. Дали ти треба ментална снага самоиницијативно директно да се изложиш на таа атмосфера и да известуваше? Да. Дали е надчовечки во сето тоа професионално да си ја извршиш работата и да ја доловиш болката за сите што ќе фрлат поглед? Да.

    Ја разбирам идеата дека ова се лични приказни, но фотографијата не е направена во интимен момент, напротив. Вака изгледаа протестите, вака изгледаа(т) маршовите, вака изгледаше кочанскиот марш во Скопје. Трагедијата е државна, ама државата се луѓето. Како да се известува кога состојбата е таква, траорна? Протестите згаснаа, не може да се изрази никаков бунт, сега проблемот е што новинарите известуваат, ама истовремено се бара правда и да не се заборави трагедијата. Како? Како може да се поправи нешто ако постојано се бара молк? Награда за оваа фотографија значи уште едно пренесување на болката и чекор напред кон незаборавање на случајот.

  11. -_-0RoSe0-_- on

    Ццц кое дно човече! Па уште се сликал окезен!

  12. Fit-Duty-6810 on

    Ok e nagradata seto to ama da bev jas fotografot ne bi se kezel na slika kako ovaj debeliot

  13. Фотографијата нема ништо освен чемер. Нема никаква вредност освен болка. Никаква кинематографска тежина за да биде наградена. Ни-ка-ква.

  14. Cassiopea92 on

    Фотографија е онолку успешна колку што ќе пробуди емоции кај тие што ќе ја видат. Било тоа да е тага, љубопитност, лутина, задоволство.. Битно успеала да допре до некого и да пренесе некоја порака, според мене.

    Едни од најнаградуваните фотографии во светски рамки имаат некоја трагична позадина. Зачуван момент од времето кое засекогаш ќе не потсетува на некои настани, за жал или среќа.

    Трагедијата во Кочани стана дел од нашата историја за жал и мора да има некакви “докази” како фотографии, репортажи и сл. што ќе останат зад нас, надежно како поука да не дозволиме никогаш повеќе да ни се повторат.

    Нормално е ова поинаку да го доживуваме затоа што колективно го преживеавме и си знаеме во каква колективна тага и бес бевме (и уште сме), затоа и не сме објективни и не ја гледаме само како фотографија со емоции и порака, туку имаме други чувства и мислења за неа.

    Моментот мене што ми е несоодветен е реакцијата на фотографот. Го разбирам моментот на трема и среќа поради наградата, ама сепак дава невкусност и најверојатно придонесува кон нашите (оправдано) измешани чувства.